(b) Sudska praksa Doma za ljudska prava

Dom za ljudska prava, za razliku od Ustavnog suda, u početku se nije jasno odredio prema pitanju da li je nadležan da preispituje odluke Ustavnog suda. U predmetu Sijarić³²⁸² Dom nije prihvatio da odlučuje o predmetu koji je ranije, sa istim procesnim strankama i povodom istog zahtjeva, bio pred Ustavnim sudom. U obrazloženju Dom je utvrdio da se u konkretnom slučaju preklapaju nadležnosti Ustavnog suda, prema članu VI/3.b) Ustava BiH, i njegove vlastite nadležnosti prema Aneksu 6. DMS. Ni Ustav BiH, ni Aneks 6, ustvrdio je Dom u istoj odluci, ne predviđaju hijerarhiju kada su u pitanju pozicije ovih dviju institucija. Takođe, odnos između oblasti za koje su obje institucije nadležne nije uopšte regulisan. A Ustavni sud je sâm već porekao svoju nadležnost za preispitivanje odluka Doma za ljudska prava.

Dom se ovdje, očito, ne oslanja ni na jedan od uslova za prihvatanje predmeta iz člana VIII2. Aneksa 6. DMS. Umjesto toga, Dom ukazuje na to da lista iz tog člana nije konačna, te se, stoga, poslužio mogućnošću da prijave prihvati ili ne prihvati na osnovu vlastite procjene.³²⁸³ U kasnijim odlukama Dom je prvo potvrdio ovakvu jurisprudenciju.³²⁸⁴ Međutim, kasnije se DLJP, odnosno KLJP pri USBiH približila praksi Ustavnog suda BiH. U slučajevima u kojima je Ustavni sud odlučivao samo o dopustivosti DLJP, odnosno KLJP pri USBiH proglašavala se nadležnom da odlučuje u istoj stvari osim ako se, prema stavu Ustavnog suda, radilo o očitoj neosnovanosti³²⁸⁵ ili o nenadležnosti Ustavnog suda ratione materiae. Jer, mogućnosti za podnošenje žalbe iz aneksa 4. i 6. se poklapaju, tako da bi podnosilac zahtjeva dobio, praktično, istu zaštitu pred KLJP pri USBiH i pred Ustavnim sudom.³²⁸⁶ Ako bi se isti slučaj našao istovremeno pred obje institucije, KLJP pri USBiH nije uzimala u obzir momenat podnošenja prijave, već samo odgovor na pitanje da li je Ustavni sud BiH o navedenoj stvari već odlučivao.³²⁸⁷